Тражим те свакога дана све више, Душе се моје не назире хлад, Сетна ми нит све више се њише, Нестрпљива, пресрећна осећа глад. У истоме трену тескоба се вије; Страховаше сетна, не жели боли, Жарко се труди да љубав прикрије, Зна да нанеће на рану соли. Опречне струје на мегдан се срећу; Бистре се главе замагли пут, Више се пастрмке ту не крећу И надомак обале расу се мут. Скакућу мисли кô зечеви мали: Да л' се угристи док не буде касно? Јесу ли искрени – верни сигнали, Омама ил' нешто заиста страсно?
Никола Миљковић
Comments