Време топљења конопље Ноћас ме Морава у сну дозивала жуборећи брзацима, блескањем врбака, неку давну песму је тихо шапутала, звала ме на свадбу речних облутака. И видео сам њен меандар у сну од пене, плаветнило њено сред пожњевених њива. И гле, на њеној обали спазио сам мене: Талас бистре воде ноге ми залива. Очима гледам кроз зраке ко снопље како отац забија кочеве у речно дно, мајка око њих увија стабљике конопље, а ја се брчкам у плићаку, весео и го. И Шаруљу сам видео како воду пије, чисту, незамућену од прљавог песка, а над реком рој вилиних коњица се вије у одсјају сунчевом што из воде блеска. Само наш кудрави Гаров у воду неће. Узалуд га дозивам и већ губим наду. Махне ми репом, а онда се окреће, па легне у дебелом тополовом хладу. А августовско сунце је блистало, сјало, облуци су под ногама скакутали, безброј дуга на речно дно је пало, од лепоте су и вода и ваздух умирали. И плакао сам у сну, срећом обузет, што сам могао да се вратим у то време. О, како је тада био леп читав свет! Од такве красоте и птице занеме... Ноћас ме Морава у сну дозивала кроз ожето жито везано у снопље, неку давну песму је тихо шапутала да ме сети на време топљења конопље.
Узалуд се трудиш Нису баш сва јутра иста. И онда кад је уснулу будиш да објасниш себе ватри, узалуд, узалуд се трудиш јер није тешко да се схвати поезију неће сви писати. Дошло је време свеопштих криза, дошло је време тоталног рата, ово је време светског егоизма, живот пред песмом затвара врата. Мир праху Твом! И нек јутро бело једном схвати, данас песме ретко ко чита а поезију никад неће сви писати.
Comments