Црно и бело
Крававим рукама грлим, крвавим очима гледам,
Тело бело к'о снови мојих дечијих дана,
Од кошмара горим, бојим се тебе да немам,
Шта ће сама ми душа, ушла у мене је тама.
У мени црно и бело, црно на бело ја стварам
И док ми прете ја плетем, кројим свако си сутра
Јер сад сам превише тужан, дужан платићу харач
Испреплетен до бола, пола се у песме утках.
Ја од порока начет, плачем молим за опрост.
Џабе пишем све песме, не смем никуда поћи.
Нисмо крили, све били смо, сад не знамо ко смо,
А знаш да снили смо снове, ове претходне ноћи.
Моји демони
Моји демони ме воле, на уво шапћу ми стихове,
Па дајте заслуге њима за сва моја дела.
А ове сломљене чаше нису ни моје ни њихове,
Сва бол није моја, знај теби припада цела
Моји демони ме воле, ал' је неузвраћена љубав
Јер ја их презирем, мрзим, од себе их гоним.
Памтим пољупце твоје, први и последњи уздах,
Зато не желим њих, ја хоћу тебе да волим.
Моји демони ме воле, моји демони ме плаше.
Боже и даље сам дете, па зар милости немаш
И пола живота ми прође уз цигарете и флаше,
А дуго те знам, сад знам шта ми спремаш.
Еквилибријум
Шта је срећа нажалост некад давно сам знао.
Зар би се плашио мрака да не знаш за светло?
Ја нисам анђео драга, ал' попут њега сам пао
И не знам за правду, мени је проклето свето.
Знаш да нема те песме која је спасила песника,
А многе су убиле, душу везале, распеле.
Је л' су саградили цркву у име било ког грешника?
Или им ставили окове, ноге о ланце им запеле?
Ја сам у песмама наш'о шта у људима нема
Јер сам тражио мир, еквилибријум, баланс...
Ја сам заувек искрен, сурово искрен ал' премда
Лажем кад кажем да те не волим данас.
