Пријезда, Морави
Љубав је моја Селеном слутила, мед вилама познала Ту жену, мојим ребром ткану. Видех Њу и видех све! Заручих је за десницу своју, у ложницу душе уведох... Ој, Мораво, ој! Имао сам па немао све. Измењасмо срца, више ми не припада моје Док сам моћ на ноћ калемио, пољубом ме чедним, у новисвет увела. Плетох јој венце цветне, а ћутех да је ловоров чека! Ој, Мораво, ој! Имао сам па немао све. Под аздијом ноћи, сутоне ми бојила, на голорамену, Едем сањала Кротила мисао врелу, мелемила даха чемер Колала крвљу деспотском, та раба и војвоткиња моја... Ој, Мораво, ој! Имао сам па немао све. Наш свет не беху зидови тесни! Тајна бесмрћа на њеном је челу! Треном се на смрт навикла, коју на плећима донесох, у око јој ставих Простио бих да је Турчина хтела, ал пре питања одговор знадох Тај пупољак, цвето нежношћу мојом, до Небоодлуке узрасте! Ој, Мораво, ој! Имао сам па немао све. Стопих сабљу, ждрала, себе, ал Њу... Не застa у по речи, коракa, кад олтару реке, жртву дасмо Црносвил талас, сан покрио. Крст из Световоде ниче, у рој звезда диже. Морава нас Господу привела! Концем, Сталаћ пробудисмо, Мојсиње, Ангелпесмом! У Љубави, смрти неима! Ој, Мораво, Трисвета, Трореко, ој!
Јеличино слово љубве
(Војводи Пријезди) С Тобом почиње и коначи све, Последњи и Први витеже ! Из чаше Молитвене, опи нас вино причесно Савих гнездо у зенама Твојим И пољубих праг, пре но срце ми узнесе Одреших уздах, крик отпасах – Пожњевен венац невестински ! Ал' путује снага Твоја и крв огњена На сапима вранца далечиш, Далечиш, а ближим биваш У расан расвита, на трн бедему, стражим Слухујем звук рога твога, молитву ткам Многоструко беше наше СЛОВО ЉУБВЕ ! У арсани чежње, ја сам која јесам И ниједна, без тебе, нисам. Исто је чекати и умирати. Уштап се у срп младине твори, тугом полови Јекују дамари тела, срца трезвон... У ноћи скупља вијека, кад у нежност залута ум, Дом ми беше келија, испосница , пирг... Владару , видару, кључару синџира златни', Власник си магије, моја слобода ! Одабрах, Христолет с Тобом, Да Крстоосенимо уснуће. Кад немадох шта, руку ти дадох, Ореол - бурмом, прослављену. Полетесмо, с међе јаве у неомеђен сан
-Из вилајета клета, Господи, Најкраћи, до Раја, пут ! . . . У ордију свеноћи људске Са Истока, у Сталаћ, Тросунчана Љубав, стиже ! Jер, смрти неима, има само сеоба душа Душо, Последњи и Први витеже
Нађа Бранков
Comments