Осма недеља, Анђела Нешић

Почиваш. Нека те. Не дижи главу.

Косу ми ветар мрсио болно.

Осму те недељу оплакујем живог;

осма је недеља од нашег збогом.

Савесно замиреш негде у куту

пролећних соба, код других душа.

Осма је недеља, а пределе ове

сурово гута несносна суша.

Седме смо недеље љуштили кожу,

играли хоћу и нећу ти доћи;

у осмој ми недељи не оста ништа,

сем пољско цвеће и тужне очи.

Ево ти, носи, нек ти се нађе

од моје ћуди искрица срама,

због вере и бојазни да ништа не пролази,

да прошлост остаје да живи у нама.

Aнђела Нешић

Клише