Почиваш. Нека те. Не дижи главу.
Косу ми ветар мрсио болно.
Осму те недељу оплакујем живог;
осма је недеља од нашег збогом.
Савесно замиреш негде у куту
пролећних соба, код других душа.
Осма је недеља, а пределе ове
сурово гута несносна суша.
Седме смо недеље љуштили кожу,
играли хоћу и нећу ти доћи;
у осмој ми недељи не оста ништа,
сем пољско цвеће и тужне очи.
Ево ти, носи, нек ти се нађе
од моје ћуди искрица срама,
због вере и бојазни да ништа не пролази,
да прошлост остаје да живи у нама.
Aнђела Нешић