На мио тренутак спусти ми главу
у дрхтава недра да наплатим бол.
Остани овде, не знаш ми навике:
постани рана и постаћу со.
У боцу саспимо немирна мора,
четири смарагда и покајање.
Добићу љубав, ми ћемо моћи
руку под руку кроз немило стање.
Видиш ли обале слободног духа?
Што удишеш ветар кроз запушен нос?
Од другог пођи да те не додирне,
дођи ми го и дођи ми бос.
Под твојим језиком осећам челик;
срце ти меко гушчије перо.
Умало љубавник о коме сањам,
рађан у болу са светлом и мером.
У руже уплићеш позлаћен стих,
остајеш туђ у речи, без дела.
Ова ти душа суди на пропаст,
на контраст белини дивног ти чела.
Жубору таласа у тихој ноћи,
свануће бело миле ми зоре,
у тебе се уливам без много буке
ко мирна река у немирно море.
Анђела Нешић
Comments