Зови моје име,
Научи моју душу да барата тиме.
Да барата твојим светским болом.
Твојим чудним погледом на свет.
Да ли твоје очи виде свет као моје?
Да ли твоје усне осећају исто што и моје?
Да ли твоје уши исто чују брзе откуцаје срца?
Твоја душа пати свако вече. Пати и плаче.
Данима не излази.
Мирује.
И твоје емоције заједно са њом.
Све је сиво.
Твоје очи, твоја душа и свет.
Облака нема.
Сунца нема.
Све је тужно.
И небо пати заједно са твојом душом.
Пати и мој кревет.
Када свако јутро без тебе устајем.
У хладном кревету.
Мрачној соби.
Мој стан је такође променио боју.
Сада је све сиво.
Твоја душа, твоје очи, мој стан и свет.
Парк у ком смо свако вече читали књиге сада постаје нови тржни центар.
Постаје нов споменик.
Нова сива зграда.
Све после тебе остаје сиво.
Све се заједно са твојом душом меша.
Бела и црна.
Црна је боја наших мртвих успомена.
Бела је боја која се бори, једва узима дах.
И тако настаје сива боја.
Боја туге и бола.
Јања Вујачић
Commentaires