Кораци у ходнику прекидају тишину,
Његов одраз видим у један тихи, зао час:
Из вечитог леда ослободио је истину
И сећање што, као странац, пролази поред нас.
Мисао о теби претвара се у мноштво птица
У огледалу што на улици лежи сломљено.
Богиња сам смртна, саткана од латица,
Што некад јечи усамљено, можда и вољено.
Илузиониста је успео да победи време
Сном минулим што боговима је певао:
Стихови постојаће још дуго након мене,
Само сам приказа коју је некада сневао.
Низ руке ми капље мастило што проливено пише
Све о чему звезде ћуте, а шапућу кришом:
Богиња саткана од латица последњи пут уздише,
Њен ће епитаф у огледалу нестати са првом кишом.
Марија Јовичић
Comments