Магловита тмина. Корачаш ка мени
У блиставом сјају сунчеве прашине.
Приближаваш ми се, а сваким кораком
Као да си све даља. Од мене.
Назирем обрисе линија лица ти
Сјајна што трепери и смеши се, тихо.
Светлуцави осмех тишином разбија
Чаше са блештавог, сјајног прозора.
И ја на њему седим, немо, слушајући.
Ехо рајске лепоте твога осмеха
Изгара ми душу. И једе, ромори
Док ме не исцеди до судњега часа.
Златне косе два прама вире испод окâ
Ти тамних кô црна рупа што гута
Све пред собом. Тако и мене вир њихов
Прождире у беспуће сабласног трена.
Ту си, надохват руке, али не могу
Да осетим белину твога лица што
Пламти. Видим изнад главе ти луче круг
Саблажњавајући и спуштајући к мени.
Плетенице ти златне вире на рухо
Саткано од беле, блиставе свиле,
Слутим: додирнула си душу, благо,
И опточила златом божанскога сјаја.
Вијем руке око струка да те загрлим,
Ал' авај; нестаде луче и руха ти
Пребелог од неба. Оста нада да ћу,
Можда, срести твој поглед у другим очима.
Никола Миљковић
Comments