Земљо моја, крвљу натопљена
Многа су те ишибала лета,
Руше ти знамења и спомења,
Ал' за мене остала си света.
Земљо моја, на костима многим
Што те држе од твога постања,
Сад те хаин и мрачи и глоби,
Мисли ти си ко душа му – мања.
Земљо моја, од бораца палих,
Ал' онда кад падати се мора,
Потомака у мраку (за)сталих
Што гледају очима злотвора.
Земљо моја, тешко семе пало
Из ког ниче Србадија нова
У тебе је много зноја стало,
Суза, крви славних ти дедова.
Земљо моја, царства великога,
Најјаче си сијала у тами,
Уздала се у великог Бога
Онда кад смо борили се сами.
Земљо моја, ја се питам како,
Од Савиног аманета некад,
Пород овај сада тако лако
Уништава доброту човека.
Земљо моја, с историјом славном,
Историјом крвавом и тешком,
На бојишту борила се давно
Ћутање ти сад називам грехом.
Земљо моја, не чујем те, где си
Немо ћутиш, као да те нема,
Потребна си некој новој деци,
Што не могу цветат' без корена.
Кристина Митровић
Comments