Зелен господар

Док слушам стихове песме старе, Мисао вири у поглед зебни; Све више горак, јарко зеленим, Мисли ми саме себе преваре. Строфе из главе несвесно бришем, Рефрен у стрепњи чекам да крене; Да л' варају ме очи зелене Ил' себе самог гоним, те пишем? Предиван слуга, господар зао, Крах у себе уперујем вешто Тражећи вечито оно нешто; Вазда себе најбоље лагао. Крајње се ноте очекује звук, Слуга сневесели, паде на под, И звука нестаде, не чујеш ход; Господар сасу громогласан мук.

Sebastian Knoll, Unsplash

Никола Миљковић