Отвори очи и погледај ме.
Реци ми, шта заправо видиш?
Видиш ли сенку добре наде или зле?
Или сам просто – ја?
Нисам процветала као твој омиљени цвет,
Немам светлу косу – коју ти највише волиш.
У очима ми се не оцртава свет
И нисам она које се бојиш.
Једноставно, ту сам – а нисам ту;
И сенка која пада преко мојих усана
Нема добру наду, а ни злу.
Речи које говорим
Не звуче као мелодија коју она свира,
Нешто ми напросто фали, зар не?
Реченице ми нису као са папира,
Осмех ми је превише гласан,
Нисам као оне две, пре.
Зар не?
Овај дан ће проћи,
А и онај након њега,
Испричај ми нешто ове ноћи
Јер –
И вечност је кратка, након свега
Миа Раденковић
Comments