Све страсти у мени ноћас ти кличу; таласи немо причају причу. Крварим сама, опет на папир; истиче течност плава ко сафир. Пишем и песму остављам свима о очима боје аквамарина. Нек' ова повест буде ми дневник: у њима сам вечно ја утопљеник. У грудима клица све више клија, плавих ми птица сад песма прија. Плавом небу тешко душа одолеће; плаво ми ноћас долази пролеће. И не пада мрак: и ноћу су дани, свуд плава светла и океани. A ja сам тама, из сна се будим, све плаво видим и мислим да лудим. Кроз твоје очи је лепши свет, на црној си земљи засадио цвет. Срце си ломим, ударам главом, ал' волим свој бедни живот у плавом.
Анђела Нешић
Steve Johnson, Unsplash
Comments