Даљином се протежу светиљке улица.
Кровови кућа и строге грађевине
употпуњују панораму.
Призор чаршије
матира све ван слике те.
Небески свод трепери дивотом,
звездана прашина се разлила по хоризонту.
Чују се звуци воза ноћне линије,
прате га тонови тужне виолине старог комшије.
Потпуни склад је у призору том,
мир царује.
Журимо да ухватимо корак са космосом,
да не буде испред нас.
Он, тајновит, лежи у нама.
Час повлачи кочнице
И ломи законе времена.
Остају светла, остаје дах у ваздуху,
звук виолине сада је сан.
Не постоји јуче, а ни сутра.
Само сада, само ми.
Ослушкујемо срце како пумпа узаврелу крв,
диктира код за кључ среће.
Немамо сутра, ако данас немамо себе.
Пустош захвата обим ван дистанце.
Налет звука враћа атоме живота,
Зенице ока се шире од белила снажног.
Мртвило испарава у правцу неба.
Остаје вечно питање.
Да ли толико заиста магије лежи,
У једној малој анархичној глави
Да разбије све законе човечанства?
Јована Цакић
Comments