Месече, ти ми реци.
Ти бар видиш све.
Своје сребро преточи
у варљиве снове наше.
Уоквирен си тамом.
У чему је тајна твоја,
вековима сијаш и
у недрима твојим моћ пламти.
Даљине тмурне
не видим крај тебе.
Погледом ка теби,
постах тело ношено ветром.
Не видех ноћи,
путања је посута ињем.
Отвори ми одаје
И чувај ме под окриљем својим.
Сила твоја се осећа
И миљама даље,
водиш вечиту битку.
Носиш ожиљке,
И део су тебе.
Насупрот њима,
сијаш још јаче.
Ти си тако високо,
али не и узвишено надмен.
Научи ме законима таме
И води далеко одавде.
Лажног светла мени не треба,
све свеће палим знајући им крај.
Вечни жар греје моју душу,
плутајући не желим да назирем дно.
Ноћи преписујем чежњи,
дишем али узалуд.
Овај свет премали је
за толико посредних универзума.
Знаћу да ту си,
осетићу хладни поветарац.
Мерило мојих мисли
границе лудилу приписује.
Сада ми, месече, реци.
У чему је твоја симболика?
Прихватам твоју безграничну таму,
ожиљке и трајност.
У савршеном склопу остајеш
неухватљива творевина.
Водиљо мојих мисли,
светлости мојих ноћи.
Мистични створе,
сроднику мојих мистичних мисли.
Јована Цакић
ความคิดเห็น