У Светосавском парку

У парку што твојим именом се зове,

Зазвонише звона царевога града.

Ја чујем векове, мада слушам сада

Звукове тишине што најјаче зборе.

На месту где само мислима се прича,

Где тајни нема и где их нећеш скрити,

Ту, где влада спокој и мир вечити,

Нада се узвисује ко оно јато птица.

Мнозина се збира, свако собом вођен,

Сваког тамо вуку више силе нити,

Ти сводови сиви што ће ти открити

Вера је у теби од када си рођен.

И док сама седим на дрвеној клупи

Животи светине промичу крај мене,

И мисао сама ка Теби ми крене

Што животом својим за све нас иступи.

Одрече се земље, прихвати небеса

И узвиси мисли ка једином Богу.

Остави богатства, стече славу многу.

Најпре је од духа човек, па од меса.

У њему станују и радост и туга,

А он сам је Богом сатворена душа.

И оном ко уме тишину да слуша,

Откриће се – живот и он сам је љубав.

Једноставно све је, истина је цела

Свако бира путе којим жели поћи,

Свако бира сам предмет своје моћи,

После тебе остају да сведоче ти дела.

Јачи бива живот вечни, не да мрети

Анђеоском, са висина твоме лику.

Примером, поносно, следим ти прилику,

Теби се молим и вечно клањам, Свети!

Кристина Митровић