У малени загрљај твој се молим
Да се у њега мирно вратим;
Увек ћу се, док постојим,
Трудити да сјај његов пратим.
Премда ми нежне ручице твоје
Својим додиром милују влас,
Не могу целог да ме опкроје;
Мајушне су – као и твој стас.
Појава у тебе не беше знатна,
Малена она такаше мир;
У тебе душа сијаше златна:
Она ме бацаше у рајски вир.
Беседим тако срца скрхана,
Твоје ме ухо сићушно теши,
Помислих како не имадеш мана,
Никад никако нигде не грешиш.
У малени загрљај твој се молим
Да што дуже са тобом траје,
Искреност речи твојих ја волим,
Склапаш мој са својим крајем.
Никола Миљковић
Commentaires