У глави се стварају црни вртлози мисли,
Ускомешани таласи питања.
Стојимо на хладној киши, покисли,
Желећи да изађемо из овог стања.
Из прозирних капија очију теку бујице,
Док киша спира горке трагове соли.
Гледам твоје напаћено лице,
Проналазим поглед који моли
И без речи чујем вапај:
„Остани!”
Одмахујем главом и грлим те.
Склањаш ми мокри прамен с лица.
Не приближавај се, не љуби ме!
Стани!
Ја сам само одметник, скитница...
Улице самоће су мој дом.
Хаос је моја свакодневица.
Једино су извесни мој пад и слом.
Зато одгурнем сваког од себе.
Морам бити сама када наступи тај час.
Иди! – једино то тражим од тебе.
Спаси се! Јер за мене не постоји спас.
Стихови и слика: Милица Станковић
Comentários