Кад свићу густа, магловита јутра,
кад плачу у бујицама небеса сива,
кад мртво је данас, а умире сутра,
песма је једина у свему жива
и тихи шапат:
C’est la mort, c’est la mort...
Богови клече. Песницима се клањају.
Амбис их у своја недра дозива.
Мир у мраку вечитом сањају,
где лежи слобода неопозива
и тихи шапат:
C’est la mort, c’est la mort...
Звече ланци на окованим рукама.
Свет ће обљубити коштана белина.
Наступа крај свим нашим мукама.
Сем песме, остаће само прашина
и тихи шапат:
C’est la mort, c’est la mort...
Бранислав Милојевић