Колико сведочења у звездама само има:
Живот и смрт само су трептај
Грешака које називамо божијом правдом
И сваке године остајем
Потпуно сама
Са љубављу свог живота
Колико сам их до сада живела?
Прегршт се прича крије у зидовима:
У кући у којој сам рођена прагови шкрипе
У Брутове синове смо се највише клели
Премда смо знали да одлазе брже од првих љубави
Колико смо само ноћи остајали сами
Грејући се светлима нечијих туђих прозора?
Не умире се од самоће
Умире се од успомена.
Образи ми се дуго даве већ у блату
Премда твој укаљати нећу.
Можда понекад треба живети за друге
Али шта то вреди када су мртви?
Марија Јовичић