Рам за исплакане сузе
Учили су ме да косим осмехом, страшне
ликове из бабских прича иако су ми ноге стаклене.
Стигла је још једна зима испод воштаних тела.
Ми смо чеда хладних ратова, са пустињом иза зеница.
Гризем кору хлеба, за Никољдан се спремају пихтије и чварци иако је пост.
Евро варира из дана у дан,
радничка класа постала је богатија за неколико крвавих бисера,
срце је имало целину у трећој недељи зачећа,
после тога је добило надгробну плочу.
Ако затвориш очи, развејаће се мећаве,
имам рамове за исплакане сузе у којима се огледа небо.
Иза мог плишаног лица отворени су прозори за
камење који пулсирају у аорти и ту ћемо покиснути и порасти
Kад почнеш да растеш као див у туђим очима
тад се у теби рађа плачни човечуљак.
Понекад је потребно умрети да би видели које ће се боје залепити ,
од чега ћеш ослепети
Час после вечерње молитве
Пожелим друго име и презиме, да оживим после смрти,
моја крштеница је прозирност,
живот је преточен у спиралу , срце и ум мресте на длановима водене линије
Зову, ме зову, да поделим хлебну мрву.
Одазивам се само онима што носе распеће,
Држим опело трену у ком је мирис липе паралисао надања.
Водим монолог, у нади да нећу прокоцкати сузе,
преобразити се у последњег пиона извученог из рукава,
на топлим оброцима постати кап која је прелила чашу.
Несаломиво је сломљено, у првом плачу руше се лествице,
по казни зидају зидови, верујеш да ће те хладан туш отрезнити призвук
од успутних стајалишта, кожа маневрисана расцепима
осликала је жалац пучину, на уснама вреба пепео,
вечерас у грлу умире последњи свитац,
овде ипак не цветају лотоси и не звоне звона.
Comments