Сузана Рудић, избор из песама

Како су туфне појеле бајку

Кад сам била мала,

говорили су да је млечни пут

везан за пупчану врпцу, да тако растем,

рекли су – правила игре важе за све, међутим,

неки се изгубе у жмуркама.

Путарину сам платила у првом дојењу,

пунолетство ми је на дар донело одлагање

дечијег кикотања на трошну ограду.

Јутарњи грчеви пишу нове галаксије,

разапињу љубав међу окаменелим додирима,

У мајчиним очима угашени су лампиони, неке мајке рођене су као масалачак,

умру у првом плачу одојчета, друге живе као обеликси.

Више не кријем иза великих црвених туфни несташлуке,

уместо свилених бомбона, добијам прегршт исплаканих помрчина

сад бих да сe склупчам у првобитни облик,

родим у загрљају девојчице којој су уместо вашки требили снове

Рођенданска

Моја мајка не личи на друге жене.

Не носи хаљине, након што је у двадесетим изгубила битку са ветрењачама,

тада је окусила смрт о вечној љубави.

Такве приче су за татине принцезе, она је била сељанчица.

На њене руке је пао кров куће, на моје темељ.

У цркву не иде, благосиља ме на кућом прагу

и тај благослов мој је кишобран

Kада сам се родила, обележавао се дан гладних,

падале су гранате уместо суза радосница.

Страх је појео неколико бубашваба у породилишту.

Пустила ме да ничем на капљицама уточишта беле удовице,

јер млека није имала

Kажу да личим на багрем, да сам у двориште

усадила срећу кад је прокишњавао

плафон,

Бака продала је боре за моју топлину,

у неколико старачких пега записана су бдења,

али ни то није помогло да пред народом не будем блудница, а пред Богом помилована.

И не дам мајци да ме љуби, разболеће се од клетви овог света

Клише