Амор винцит омниа
Неко је из утробе пустио прве ласте на север
деца су у шећерним вунама угледала крваве зоре,
одрасли пре појаве дуге и првог снега,
пре него што су међу поквареним зубима ушушкали минуле дане.
Диши... диши, дисаћу са сазвежђем у грудима, док дрхти земља.
И тај прах биће храм мој, утеха за крштене болом.
Kишним душама које живе кроз дивље ветрове...
Ноћи прострељују дане, чезнем да под стопама испишем живот
док сузе пале пламен преображаја.
Жиле је потиснула олуја, више немам коме да се вратим.
Дием пердиди, дием пердиди,
Цасус белли, цасус бели,
Амор винцит омниа!
Јагодице смртника чезну угасити ген у крви,
срце сеје тон мантри да одјекује у вечности.
Окујете ме трњем и бићу светлост.
У формалним поздравима, увек ћемо се саплести о
сивило што је обојило безазленост детињства.
Преображај
Вечерас ћу се први пут оголити као истина пред клеветницима,
као бреза и змија,
раздужићу ти дуг за овај живот једрењем испод свечане кошуље,
док међу редовима цигли јецају сенке,
један отвор на ролетни заробио је месечину,
град је мали за очи сетне и суморне кораке.
Бројим дане унатрашке огрнута тобом,
простор се дели на четвртине,
снови миришу на рузмарин, а нова лица прострта пред душом.
Ти си други човек, ја друга жена
После свих голгота, волела сам те и даље те волим.
Забележено је у плочницима Змај Јовине улице,
шапутала сам дверима Успенске цркве и молила се да не венеш
кад сам те срела на свирци - рекао си да имаш све и немаш никог.
У расцепу груди станујеш да ме зацелиш кад долазе јутарњи чистачи да
покупе то мало мрвица којим сам хранила крхку девојчицу са шибицама.
Опомињеш да срце откуцава терцине,
прелазак из десне у леву комору је погубан,
у земљи потрошених прилика карту би да
купе за још једну добитну комбинацију,
у раскораку између разума и осећаја
почивамо на периферији заборављених
Волела сам те, волим октобар који је
зачет твојим именом између три прста,
Знам, ово јутро саплешће се о моје ноге
и завршити прелиставањем записа у јагодицама.
Commentaires