Мисао одбегла скројиће
овај вез по небеском платну.
У долини снова једно биће
створиће замисао златну.
У пролећном дану када
мирно носиш своје име
И корачаш улицама знаног града,
долетеће птица из минуле зиме.
Биће то славуј бели
на крилима иње му сјаји.
Духови прошлости пут му сплели,
његова душа нешто таји.
Спречи га да се вине
У плаветнило слободног неба.
Мрачне су то даљине,
А његова снага теби треба.
Не дај да ово безимено
створење забораву даш.
Хеј, ти драга успомено,
зар ми поново у сусрет ходаш?
Мили глас славуја бруји
шумама чемпреса и путује даље.
Зар то кроз тонове хуји
ветар младости и силне жеље?
Шум ил гром,
ко то сада чује,
када славуј својом песмом
целим светом царује.
Боре крију сваку бол прећутану,
сада сваки порив лако се одаје.
Све границе времена нестану,
снена страст песми се предаје.
Нежне руке беху на врату,
заклете на вечни спас.
Наше судбе блиске рату,
пропустише пропасти влас.
Сваки трен поново заживе,
њена појава тако би жива,
свако смртно биће надживе
И светске грехе на сукоб призива.
У трену ока славуја неста,
У магли мисли свест се буди.
Kако сан у мит прераста
И дете у нама почиње да луди?
Безумље плови свим притокама ума,
она само немо привиђење бива,
нове светове сам занос оснива.
Драги славују, ти си мој спас,
твоја песма лечи сваку јад,
крила твоја желим на час
Да пред њена стопала доживим пад.
У неповратном лету
незнана авет циља ка срећи,
песме славуја вечно ноте плету,
оживе дубине које је тешко изрећи.
Кроз шум пада летње кише,
тихо се умилни гласови чују.
То драги драгој пева тише,
захвалан безименом славују.
Јована Цакић
Comments