Не знам да ли смо рођени умирући
јер неки од нас су рођени мртви.
У плућима боје ириса, дим.
Где су нестале искре у очима?
Живиш живот, ал' шта са њим?
Имаш снове, а где са њима?
Не знам да ли смо рођени умирући
јер неки од нас су рођени мртви.
Али живот има неку врсту
и бескрајно пропада,
а моје срце, свих ових година, трули
и често се питам је си ли мртав сада
и зашто моје срце за твојим и даље хрли.
Рођена сам, можда, мртва,
ваљда уз неки блесак ватре.
Животу сам некако постала жртва
и пустила га да ме свом силином сатре.
Рођена сам, скоро, распаднута
уз пепео, варнице и горећу кишу.
Неспремна сам била и од живота нападнута
јер сам само хтела олују мало тишу.
Можда су искре у мени нестале,
а можда и није важно,
можда живот жели што брже да трулиш,
можда су твоје жеље престале
да ме волиш снажно
јер сећам се како ме са себе журно гулиш.
Можда нисам рођена мртва.
Можда је овакав исход био неизбежан.
Можда сам постала твоје љубави жртва
и са разлогом си увек био недосежан,
због моје корозивне крви и кости које вену.
Можда си и мртав, али тражим те у свему.
Можда сам ја већ мртва или сам можда саму себе овакву створила.
Анђела Ђорђевић
Comments