Био сам мали,
исувише мали.
Сећања ми навиру.
Неки догађаји су нестали.
Старих слика више нема.
Људе које сам познавао
изгубили су се,
а ја сам остао исти.
Био сам мали,
исувише мали.
И баш овде,
на овом игралишту
почео сам да растем.
Почео сам да трчим
и плачем.
Да се смејем
и вриштим.
Срео сам љубав
и најбоље године
свог детињства.
Био сам мали,
Исувише мали.
И баш овде,
упознао сам другове,
оне праве и оне лажне.
Први пут шутнуо лопту
на го и доживео
прве успоне и падове.
Био сам мали,
исувише мали.
И по први пут сам
изгубио неке људе,
знајући да их више
никада нећу видети.
Знајући да остају
само лепа сећања на њих.
Био сам мали,
исувише мали
када сам кренуо у школу,
када сам доживео неправду.
И увек сам се
враћао баш овде.
Јер, био сам мали,
исувише мали,
када сам морао да
прерано и сурово одрастем
и да живим живот ван
савршеног света детета.
И сада,
после свих тих година,
држим тебе у наручју
и грлим најлепше,
причајући ти све ово.
Знајући да по први пут
не стојим сам
са својим мислима,
баш овде, на овом игралишту,
сувише мали.
Александра Вукић
Фотографија: Александра Вукић
コメント