Ношена кроз житно поље,
не назирем крај.
Кисеоник осећам кроз све жиле
већ одавно мртвог тела.
О, визијо вечна,
напусти овај свет.
Робови који плетоше
за гводвеним разбојом,
гледаху ме с презиром.
Ко сам ја да ломим
вековне снове туђе?
Лептир дише један дан,
разори све законе лепоте,
И оде у неповратни заборав.
Немогуће беше бити тако
савршен, живахан, ненадмашив.
Духови светлости
тумараше кроз тело туђинца.
Звери окружише тај мали створ,
сјај оку беше неизбежан.
Олујни ветар махнито
испуни то поље снова.
Гром завиде на тој
дивоти земаљској,
јер ко јаче од муње сијаше?
Борећи се с кишом,
мокрих крила,
доживе пад у зелено свитање.
Са светлом у очима,
на црном камену,
остави последњи дах,
та чудесна летећа грација.
У рађању новог дана,
угаси се један млади живот.
Милион лептира
родиће се и умрети
У једном свитању и замрачењу,
само да искаже себе
и остане доследан.
И смрт је лепа,
ако и након ње живимо и даље,
истом снагом идеала.
И шта значи визија о срећи,
ако снаге немам да пустим
последњи лет и проживим исту?
Јована Цакић
Comments