Портрет једног сећања

У магли сијају фењери

Две фигуре плешу у њиховим сенама

У ноћи једног Париза

Налик на нашем

Шапућем на свим језицима света

Причу о двоје људи

Који су победили пролазност

Њиховом фотографијом иза зида

Пешчаним сатом у коме песак

Бесконачно тече

Сви сатови сада личе на Далијеве.

Време само себе убрзава

Возови се крећу уназад

У мојој глави само су речи

Којима сликам портрет

Сећања

Кога никада није било

Затварам очи

Кроз које плутају звезде

Нестајем у ваздуху

Моје су руке крила галебова

Моје мисли прекривају стихове

Који говоре а мало кажу

Питајте странце зашто толико лажу

Да ме никада нису

Познавали.

Priscilla du Preez, Unsplash

Марија Јовичић