Беше некад
Беше некад,сад се прича са сетом се сећа чича,
сведок му је седа брада,памти време од некада.
За срамоту кад се знало, кад се кумство поштовало
част и образ били чисти и пред Богом људи исти.
Памти време, носи бреме.
Поглед скреће,да не види у старости он се стиди,
блуда, греха и разврата где не мари брат за брата.
Где се краде и убија, не познаје фамилија
без мотике тражи леба, чека да све падне с неба,
нико с никим да се сложи, не био им он у кожи.
Поглед крије спушта главу, моли своју крсну славу
да се памет и част врате, своје грешке сви да схвате.
Не срљају по беспућу, не мањују родну кућу
једни друге да помажу, да се воле лепо слажу
па шта има нека има, само да је здравља свима.
Брину њега страшне муке, секира се за унуке
праунуке ,покољење, моли Бога за спасење,
а зна чича вајде нема, све се горе чудо спрема
те га бриге много море, од овога биће горе
од мисли је он уморан, једва чека судњи дан.
Очи старе да затвори, тело своје да одмори
на истину Богу пође, дедовима својим дође,
и шта тада да им каже дал истину ил да лаже.
Како им се гаси свећа, нико их се и не сећа
по њивама расте трње, од црњега све је црње.
Сам са собом чича,прича
одговора правог нема, види шта се свету спрема
само да се моли може, помози им драги Боже.
Има наде
Кад човека Бог створио
мудрим гласом говорио,
све док следиш корак мој
страшног суда се не бој.
Ја ти дајем срце једно
мало, али злата вредно
и у њему милост своју
све док држиш руку моју.
Пред невољом не поклекни
што не мислиш то не рекни,
што је туђе не пожели
то што имаш ти подели.
Ти опрости и не суди
и умерен у свем буди.
Не убијај и не лажи
истину увек кажи.
Поштуј своје родитеље
нек су скромне твоје жеље.
Веру никад не изгуби
лажног Бога ти не љуби.
Ал се човек изопачи
па му много то не значи,
нити души нити свести
не допиру заповести.
А када се нешто деси
болест, рат или земљотреси
у чуду се нађе тада
што недужан баш он страда.
Тад је касно да се каје
твоја милост велика је,
ти опрашташ, ал и судиш
човекову свест ти будиш.
Да не страда и не пати
да се с вером теби врати !
Спасимо детињства
Један дечак са очима тужним
буди се у мраку сваког јутра,
окружен бедом, сликама ружним
нит има јуче, данас ни сутра.
Од бола стиска малену руку
у њој крије велику муку,
уместо шарених лепих бомбона
крвавих жуљева пуна је она.
Уместо да пољима за лоптом трче
његове ноге од бола се грче,
од јутра до мрака, тешког рада
од никуд радост, нит нека нада.
Да ће детињство боље да буде
како да врати веру у људе,
чему да тежи о чему да машта
може ли и коме он мален да прашта?
Кога да пита чија је грешка
што многе деце судба је тешка,
у сваком делу ове планете
живи и расте несрећно дете.
Зато чуј сурови свете
поруку ти шаље баш свако дете,
можда би требао да се бојиш
док деце има и ти ћеш да постојиш
Валентина Вања Дабић
Comments