1.
Знала сам.
Једноставно сам знала те вечери.
Неке нам људе Бог шаље као дар.
Баца нам у наручје и очекује само да то што смо добили, негујемо и волимо.
Ти си мој дар од Бога,
Ти си моје право 'ја'.
Мој осмех и моја суза.
Моја снага кад мислим да је немам, моја Срећа кад слутим да ме напушта.
Ти си живот.
И тек са тобом живим.
Ти си сутра које је неизвесно, али припада мени.
Ти си љубав.
2.
Заволела сам те.
Замисли, у том прашњавом дану, заволела сам и пролеће.
Хвала ти.
Научио си ме да чекам.
Да испраћам.
Али си ме научио и
да одлазим.
Да не трепнем ни на
један печат у пасошу.
Да не заплачем ни на
једној граници.
Сада знам.
Љубав се оставља кад
је најлепше.
Као април.
Кишовит, а тако топао.
Волим те, моје пролеће.
3.
Немој да заборавиш јул.
На којој год станици да спаваш, чекајући воз,
немој да заборавиш.
Само јул.
Ништа више.
На другом крају света,
још неко ће бити расејан тих дана.
Просуће врелу кафу на нову књигу, онако нервозно бациће шољу у судоперу.
Одустаће од јутра.
Проклет је јул.
Одувек.
Нећеш уживати у лету,
нити у сунцу.
Јер, попут још неког,
не заборављаш!
Сузана Трифуновић
Comments