Избор из поезије Софије Схалабиех

Ученици

Њишти измождено кљусе,

за каруце оробљено са ватрама трка се.

Сапи и труп му тимаре жеравице,

а оно сећа се ледине и зимске кишице.

Већ су се артерије разводниле,

кроз урушено имање исцрпеле.

Слабине су му замрле а оно не страхује,

зоби да не прождире и несрећа да тихује.

У очима су му вечности вране,

вечности вране потковицама заковане,

заковане на та копита коња мишићава,

коња мишићава, неустрашива и непобедива.

Шапћу гласови далеких жала,

сачма мојих мисли ме је обезнанила

да буду ми дир и да будем овом животу бољка

но дубокоумна је моја поетика.

Поетика мени о утопији и истини стихује,

мајку као девојчицу носим, она оплакује.

Вене су ми се разлиле, недаће ме прекоре.

Тремори руку, немири ме море.

Моја кожа је похабана.

Мој осећај је попут океана.

Чије ли је име Софија? Ја сам посрнула,

Немаштина ме је у зен отрла.

Ја се гушим док неког давим,

Давим и увек га удавим.

Ошишана коса у гриви је сваког пролећа.

Наше душе вапе сваког столећа.

Можда сада живимо у народној пословици.

У очима ми смо ученици.

Учитељ

Пастув ледених октава

летине и цвеће тресе, небо захуктава.

Копита резбаре даљине, неукротива драж

њега се страши чак и враж.

Кап је вода. Приказа трепти као облак,

и сва добробит мреже га у зрак.

Њега су потере зла и благости оросиле,

а потере живота и смрти осениле.

У очима ученик се приклања,

приклања рамена својем Учитељу

Учитељу да их умилости

умилости рамена ослобођена.

Помодреле усне тамне крошње борова

и подилази ме трње, у прсте ми челик закива.

Јечи страдали врисак док откуцава поноћ

и осећам, некуда ће ми рука поћ.

Можда ће узети оно наше: све бриге и труде

да издржи злодела и да преживи људе

ил’ ће ме оставити да немамо више срж исту,

па ће грана бити, па ћу мислити да је ту

да изнова мре и изнова не умире.

У гркљану лупа, уздигнула су се леђа звонара

и повређено непце ми третира температура.

Моје име је Софија. Ја сам планула,

у рукама веру топлила, Учитељу се молила

моје, млађане путе да освести

освести и осветли, горском капи ме крстити

у овом животу да будем човек цео.

Ошишана коса у гриви је сваког пролећа.

Наше душе вапе сваког столећа.

У очима нам је Учитељ једну теорију срочио:

закопане, мртве легенде живе вечно

и није било ко оно прозрачно.

Софија Схалабиех

Pinterest, zismailova