Поезија Огњена Станковића

Небески

Подарићу љубав најмекшим срцем,

Олакшаћу ти крила нежним пољупцем.

Винућу те блиставој звезди на небу,

Нункати астрално уз анђеоску негу.

Оградићу те брижно рајском орбитом

и себично чувати ca небеском свитом.

Посмртна романса

Ветровито ми климаш осећања искрена,

црпиш сећања јака, јединствена.

Тугујем што заједно нисмо, простирем сузе,

Кидаш ми срце на делове мекоћом свилене блузе.

Љубим у празно, грлим ваздух, опипавам ништавило,

псујем наглас, гризем усне – претварам се у страшило.

Трескам главом о зид усамљен у лудилу,

стискам зубе кисело, огрезао у сивилу.

Лагано умирем, губећи се од обећане фантазије,

издижем се до неба тугом бескрајне илузије.

Полако нестајем затрпан хладном земљом беде,

не недостајеш ми више, бледиш бојом длаке седе.

Огњен Станковић

Клише