Поезија Михаила Цокића

Жени

Недостижна и далека жено,

Тиха реко, обало без краја,

Умиљата, разиграна сено,

У теби се моја жудња збраја.

Ти си жеља, неспокој и срећа,

Непрегледна и питома гора.

Ти си кула саздана од цвећа

И острво на пучини мора.

Ти си слутња, пожуда и туга,

Успавана и мирна равница.

Ти си киша, и Сунце, и дуга,

И заносна, лепршава птица.

Благородна, животворна жено,

Непокорна и заувек своја.

Узвишена, окомита стено,

Моја казно и тамнице моја.

Yuliya Kosolapova, Pexels

Ако

А шта ако откријем ти икад,

Нешто што у мени силно гори,

Што ти нисам испричао никад,

И што не сме да се изговори?

Или ако откријем ти тајну,

Да у себи једну жељу гајим,

Једну љубав велику и трајну,

Коју, ето, и од тебе тајим?

А шта ако откријем ти нешто,

Нешто што у мени дуго ћути,

Речи које кријем тако вешто,

Које ниси нигде могла чути?

Или ако откријем ти тајну,

Да у себи једну сузу скривам,

Твоје очи, моју звезду сјајну,

Један осмех у којем почивам?

Chermiti Mohamed, Pexels

Поново

Поново бих некога да грлим

И некога очарано гледам.

Да некоме у наручје хрлим,

Поново бих неком да се предам.

Поново бих некоме да пишем

И нечије нежне руке грејем.

Да са неким као једно дишем,

Поново бих с неким да се смејем.

Поново бих некога да браним

И пред неким на колена падам,

Да нечијим уснама се храним,

Поново бих неком да се надам.

Поново бих некога да желим

И нечијој лепоти се чудим.

Да са неким хладна јутра делим,

Поново бих с неким да се будим.

Поново бих некога да љубим

И нечијим очима се дивим,

Да за неким ову памет губим,

Поново бих због неког да живим.

David Gomes, Pexels

Михаило Цокић