Жени
Недостижна и далека жено,
Тиха реко, обало без краја,
Умиљата, разиграна сено,
У теби се моја жудња збраја.
Ти си жеља, неспокој и срећа,
Непрегледна и питома гора.
Ти си кула саздана од цвећа
И острво на пучини мора.
Ти си слутња, пожуда и туга,
Успавана и мирна равница.
Ти си киша, и Сунце, и дуга,
И заносна, лепршава птица.
Благородна, животворна жено,
Непокорна и заувек своја.
Узвишена, окомита стено,
Моја казно и тамнице моја.
Ако
А шта ако откријем ти икад,
Нешто што у мени силно гори,
Што ти нисам испричао никад,
И што не сме да се изговори?
Или ако откријем ти тајну,
Да у себи једну жељу гајим,
Једну љубав велику и трајну,
Коју, ето, и од тебе тајим?
А шта ако откријем ти нешто,
Нешто што у мени дуго ћути,
Речи које кријем тако вешто,
Које ниси нигде могла чути?
Или ако откријем ти тајну,
Да у себи једну сузу скривам,
Твоје очи, моју звезду сјајну,
Један осмех у којем почивам?
Поново
Поново бих некога да грлим
И некога очарано гледам.
Да некоме у наручје хрлим,
Поново бих неком да се предам.
Поново бих некоме да пишем
И нечије нежне руке грејем.
Да са неким као једно дишем,
Поново бих с неким да се смејем.
Поново бих некога да браним
И пред неким на колена падам,
Да нечијим уснама се храним,
Поново бих неком да се надам.
Поново бих некога да желим
И нечијој лепоти се чудим.
Да са неким хладна јутра делим,
Поново бих с неким да се будим.
Поново бих некога да љубим
И нечијим очима се дивим,
Да за неким ову памет губим,
Поново бих због неког да живим.
Михаило Цокић
コメント