О хедонизму
Толико пуно имам да напишем
да завршим не написавши ништа.
Бојим се.
Али не бојишта.
Бојим се погледа
хедонизма, маслина и вина
бојим се да ће сва та тишина
поклекнути да о мени ћути,
бојим се онога што ме љути.
Бојим се да ће сви гневови у мени уснути
да вриште у знаку неправде.
Бојим се не само
хедонизма, маслина и вина
већ тога да ми љубав није врлина,
те грло испирам свим и свачим,
бојим се онога – чиме сама зрачим.
Ћуд ми је толико различита
не бојим се само звезда и жита;
иначе за смелу особу важим,
тајна је у томе што се бојим
онога што највише тражим.
До ког смо ограничења оно беше стали?
Интервали тишине,
присност и нетремица
ако насумично гледате у стотине лица
да ли ћете у њима видети своје?
Да ли постоје очи
у које сва неба света стају?
Дрхтаји нас гласова одају.
Ко се крије иза огледала?
Шта су погледи него рефлекције?
Чега се бојиш
осим оног што постојиш,
крв ми кроз вене проклизи,
понизна сам само пред чудима,
не верујем људима,
а и ја сам човек.
Звезде су лепе, ал само из далека,
изблиза су један жар подивљали
до ког смо ограничења оно беше стали?
Референца из неке
као
добре књиге:
Решила сам да престанем
да те волим.
И престала сам.
Не баш исте секунде,
нисам ни ја од челика,
што није значило да то
није била љубав нека,
била је то љубав велика.
Није то коцка; нити дрога;
не води у смрт,
ал' траје довека.
Кунем се у те твоје очи
(оне су ми бар свете биле);
док је било порока и века
најтеже је скинути се
са човека.
Маша Миленовић
Comments