Подијум Самоћа дође као дар. Желиш бити сам, желиш и идеш ка самоћи, а нешто те вуче ка том подијуму, где сви би да играју, сви би да плешу. Не зна друго биће шта у другом бићу збива се. Не зна, како би знало, када оглувиш на емпатију, а подијум ти се ближи, неко са тобом жели плесати. У мрачној соби. Самоћа и подијум, ко ће победити, док у нама виоре ветрови. Подијум. Светла укључују се. Ока два сијају, док тишина у публици је, а самоћа на подијуму душу сродну чека.
Клише Пређи на ствар, видиш да гледам те. На небу чудан је зрак, а у телу понор је. Хаљина уз тело припијена, док руке моје чекају да за плес питаш ме. Гледам те! Дозволи себи да за плес питаш ме. Видиш да гледам те, рука моја пружа ти аперитив, узми и на усне приближи, пробај! Поглед преко рамена упутио си ми. Клише ово постаће, док казаљке на сату наше време зауставиће.
Цех љубави.
Осећам како тело
ломи се моје на
делова сто.
Дах ми застаје тренутка
сваког, јер у даху том
ти си гост чест.
Дођеш ми на сат
или два и опет
одеш ми, док
цех љубави
ове, одлази на
име моје.
Зовем те, а на екрану
твом, мог имена нема.
Често за усне угризем се
када ти се
гласа зажелим.
На грамофону старом,
врте се полоче старе, док
ти руку држиш ми и
конобара дозиваш да
рачун љубави донесе.
Устајеш и чело љубиш ми,
а затим леђа окрећеш ми и
остављаш ми цех љубави наше.
Сретох себе у Београду
Какве све приче
можеш чути од мирних
жубора Саве и Дунава.
Онда кренеш ка стенама
великим кулама, који водете
у царство Турака.
Улице бучне.
Улице тихе.
Крију толико људких туга, осмеха..
Сретох себе покрај Калемегдана,
како шетам улицама града,
ког заправо и не познајем.
Сретох себе у граду далеком,
истим улицама прошетала сам,
као да сам већ једном била, а
можда је нека друга ја.
Прошетах покрај Саве и Дунава,
а давно изговорих да тим кејовима
проћи више нећу.
Сретох себе у Београду,
на Калемегдану,
на Кеју...у Земену
на Дорћолу...
Јована Ђокић
Comments