Песме Биљане Новаковић

ПОГЛЕД

Очи су прозори душе, 

као шалони иза којих дубина се крије.

Коме хоћеш ти откриваш,

и да си далеко до срца долазиш.

Освајаш душу, у двору мога ума

говориш тихо, њој прија.

Од највеће тишине, чује се глас,

у тој тишини себе се стидим.

и не желим да стане, већ надахне.

У дубини тиркизног мора,

одпуштам терет својих мисли,

таласима које покрећеш,

само лоше на добро окрећеш.

У корак са ветром се борим,

да ли да станем ил' морем

пловим? Захваљујем што постојим.

ИЗ ЉУБАВИ

Све ти праштам 

али не онако преко усана уздахом лажно.

Као дете праштам из срца,

да се оно само ослободи од бола,

настави радосно да куца.

Када ти праштам?

Ево сада, без плана док пишем

да ме оживи,

а разуму њему остављам да машта.

Има ли веће слободе  него

када его оде својим путем,

а срце настави са захвалношћу да слави.

Зато главо 

не чини што ти мислиш да је право. 

Љубав је одвојена од бола, 

не, није пола она храни цело Биће. 

Кад човек поради на себи, 

из оквира и уверења се уздиже, 

као победник до љубави своје стиже.

У НАЛЕТУ

Помисао на њега 

груди ми стеже на уздах тера

у мислима додирује,

осећај јак, его не пушта.

У животу жене пре или касније

долази до патње,

питање је има ли неког иза ње

да је придржи, извуче осмех,

додирне где воли, пољуби,

изрецитује најдубљи стих,

у налету тело испуни.

Она је патила,

он се збунио, пустио да оде.

Биљана Новаковић