Пепео и руже

Ноћас су све руже увенуле

Њиховим пепелом прекривам свој траг Толико да ме не пронађу

Ловци на нешто што називају срећом

А умиру несрећни у огољеним фотељама.

Ноћас се пепео расуо по небу

Уморан од гоњења последњег трачка светла

У звездама што на крају васељене умиру саме

Заспао је вечним сном

У коме га чека нечија прва љубав.

Понекад сам пепео.

Понекад сте руже.

Понекад стихови заиста настану у огољеним фотељама

Гребаним хватањем за сламку

Пепела који би изнова да буду руже

Звезда које би да вечно живе

Прве љубави која се пак окрене на трен.

Понекад сам ружа.

Понекад сте пепео.

Artem Saranin, Pexels

Марија Јовичић