Остављам те у шареним и пространим ходницима старог и оронулог хотела. Све је тако монотоно. Твој глас је тако груб, без иједне речи подршке и утехе. Без иједне речи нежности. Људи у собама су монотони. Око мене само степенице, широке и простране. Остављам те њима. Остављам те хладном ветру који дува кроз широм отворене прозоре овог досадног хотела. Остављам те да сањаш неке недосањане снове с друге стране јастука. Можда тада схватиш шта значи тражити један давно изгубљени астероид у многобројном јату звезда, које си ти само узалуд потрошио, док сам ја плакала са оним падалицама. Можда напокон схватиш да су све речи одсвиране на гитари имале неку мелодију. Остављам те, ходницима овог глупог хотела. Остављам те, јер тако је боље за све.
Jon Tyson, Unsplash
Comments