Међ чокотима зађох у гору,
Редовима дугим грожђе берем.
Недоглед у њима назирем,
Из свег гласа песма се ори.
Беседу зборим, наздрављамo
Богу захвални – вином заливамо
Чокоте давно засађене. Млади
Вилдани разног воћа међ њима
Труде се да расту, но судба им је
Да их као коров, човек посече.
Некада давно ту шљивик беше
Где сад грожђе беремо дивећ’ се њ.
Шљиве од старости своје иструлеше.
Ту где се некад момци с девојкама
Јурише, сада деца њихове деце,
Редовима дугим, ходању своје уче.
Грозд и шљива као брат и сестра,
Из једне земље поникли –
На свом имању, свако себи газдује.
Нове генерације старих сорти
Имање наследише, ал' се не одродише!
Свети Трифуне, тебе молимо, родну
Годину наговести, угарком снег отопи!
У твоју славу, на нашу радост – окупљени
Тебе славимо, виноград орезујемо.
Лозу вином заливамо, чашом наздрављамо.
Слава нек је вину и ракији, наша
Давна и садашња је иста слика,
Коме ће вино – ком ће ракија.
Грожђе бери, вино прави,
Ракију пеци, онда срж шљиве
У буре стави, боју јој подари.
Од вајкада тако се ради, ти запамти!
Хиландарска Света лоза, засађена руком
Светог Симеона Мироточивог – источнику
Српске лозе, нека је вечна слава и хвала!
Лозо давна, за будуће дане сачувај нас
Претећег заборава! С дворова давних све до
Данашњих домова, Србе сложи, не раскући
Чељад младу – правим их путем усмери!
Кристина Голубовић
Comments