Ниси ти крив,
што ме подсећаш на море.
Немирне таласе носиш у гласу,
вреле зраке у очима.
У грудима ти ветрови,
а у коси звук галебова.
Језиком ти скупљам со са коже,
а уздах ти ловим замахом руке,
као вешти пливач.
Ниси ти крив,
што кад те погледам,
видим Кубу,
а кад проговориш
заиграм салсу.
Са тобом бих пила кокосово млеко,
смућкано у неки коктел,
коме име ни не знам.
Али, твоје знам.
И оно,
чак и оно ме подсећа
на мало село на обали мора,
где се за доручак пије сок од ананаса,
за ручак једу смокве,
а увече се дегустира љубав.
На још врућем песку,
где гола тела
добијају другу димензију,
док их таласи љубе.
И ја бих,
отприлике тако,
море и тебе љубила стално.
Море и тебе.
Море.
Тебе.
Ма, то му дође исто.
Јована Михајловић
Comments