Лажирам ти осмех благи к'о на уметничкој старој слици, у живота тмурној саги где гутају нас страшни крици.
Ти си, слико моја, продан, не значе ти ове боје. Тражим ти да будеш одан, Да живимо свет у двоје.
Круном златном од поноса
крунишем ти сав себичлук;
по трњу храбро ходам боса
да прекријем твој кукавичлук.
Лажи мени још вечерас да зачујем среће звона, како наш је цео свет, плав океан, васиона.
Лажи ми да склониш сене
зумбул док миришем плави;
да све радиш баш због мене,
лажима у хладној глави.
Лако ти је тад побећи,
ко да за то имаш налог;
ја гладна, у сусрет срећи
срце дајем као залог.
Још вечерас ја се молим
истученој својој души
да престанем тог да волим
што у лажима се својим гуши.
Анђела Нешић
Comments