Опет ћу лутати
улицама мрачним
и нећу те у њима наћи.
Уз дрворед липа
лежаће лањски снег.
Начинићу те од
леденог белог праха,
сваком милиметру твога
лица знаћу место.
Бићеш безимени
бог склон дивљењу.
У твојим каменим очима
лежаће стари завети.
Нико те зна, али ипак
по теби познаје себе.
Не дам те ветру,
ни махнитој олуји.
Не дам да те
друге руке милују.
У сваком пролећу
Наћи ћу свежа јутра.
У сваком лету,
од песка начинићу снег.
Ако те нека нова зима
однесе негде ка истоку,
чекаћу те.
Тражићу те по каменитим
обалама на крајњем Сибиру.
Свака пахуља на тебе личи,
а ниједна твојој хладноћи иста.
Јована Цакић
Comentarios