Данас ћу обући кошуљу белу
И рукаве завити до лакта.
Поносно ћу дићи главу
у сусрет свему
што уморно ме чека.
Признаћу свету:
Крива сам!
Крива сам што са
поносом стојим и
са небом се мерим.
Крива сам што и даље
верујем у праведни свет,
крива сам што мислим
да је сваком дан леп.
Крива сам што стојим,
борим се и не дам
јер ко сам ако се предам.
Крива сам јер спадам
у круг часних, смерних,
али наивно верних.
Крива сам што хоћу
сама на бесне звери,
без оружја и метака,
без посаде и ортака.
Признајем и награди
се не надам, осим ето тога
да се који цвет пусти да живи.
Да се који млади живот спасе
и у свет наш топли мир унесе.
Да погледамо јасно свету у очи,
пустимо сузу, пружимо руку,
дамо мало за нечије много.
Признајем уместо свих
који мирно ћуте,
којима је све само хир,
који се не боре за свој мир.
Нека бар бол ова буде лепа,
нека се истина чује, види.
У овоме маскенбалу,
у коме се јасно назиру лица,
душа оста само пуста скица.
Вечни умови у погрешном веку
осташе мит у оронулом свету.
Јована Цакић
Comments