Избор из поезије Недељка Пауновића

Живот

Срећа се обрне,

на старо враћаш.

Напрсло је грне,

и наново плаћаш.

Насекира живот,

а људи намуче.

Каматом сабира,

старији нег'јуче.

Самеље те живот,

биваш само прах.

Не оствариш жеље,

све горчи уздах.

Ивер покрај кладе,

иду против себе.

У инат многи раде,

брига их за тебе!

Света природа

Причала мајка у смирај вечери хладне:

'Од природе не труди побећи,

увек су је очи гладне!-

Одвела ме јутром на пропланак.

За нејаку руку држала, магла нас скрила,

мајку и сина обавила...

Облак к'о да небом хода, света природа!

Грану убрзо сунце, блиставилом сија.

Мајка цвет убрала, лепоту нам поредила.

У даљини шарене зебе: - Мама, цвет личи на тебе-!

Грлио сам мајку, та природа душу ороди...

Те ноћи снивао сан оствареног човека.

Као и сада чујем уморне капи кише...

Пропланак није исти, мог цвета нема више!

Недељко Пауновић

Клише