Избор из поезије Марије Ђорђевић

КАД ПАДНУ ЗАВЕСЕ

Кришом гледам у потмуло режање очију,

и видим монохроматску сенку

на твојој вилици,

и нечију руку око твог врата.

Стеже те све јаче,

а ти стојиш непомично.

Онда грабиш пиштољ

и убијаш моје предрасуде.

У првом чину завесе падају.

Са тавана се чује свирепи крик.

Рупе у поду откривају борбу,

космичких и твојих, иструлелих речи.

Бежиш кроз рупе у њихову димензију.

Остављаш само празну собу,

и мене у њој да чекам на твој повратак.

Иако знам да је илузија тешка за чекање,

лудило је једини начин да преживимо.

Врата су широм отворена,

а ти остајеш

у затвору свог ума.

У сенци која не нестаје,

у болу који не престаје.

Вођена безумљем,

без достојанства посустајеш.

Губиш дах и претвараш се у лошу риму

својих најгорих мисли.

Живот мењаш за бесвесно постојање,

у вртлогу лоших одлука.

У мрачном углу твог ума седи дете.

Оно, које си одавно ту заробила,

и заборавила.

Сакрила од свих и оставила га да чека.

Време које више није твоје,

које не постоји!

Марија Ђорђевић