Избор из песама Ане Кузмановић

Фемина марина

На стакленом дну живиш,

међу окрајцима стена,

белим рукама грлиш,

потонуле бисте одбачених жена.

Када врући зраци опеку воду,

а људске гласове чујеш,

сакриваш се у шкрињу своју,

чекаш да опет господар мора будеш.

А у секунд ноћни, када шапат завлада

и последњи поморац спусти своје весло,

смирена приђеш боровим лукама,

запеваш мирно злокобно и вешто.

Затрепери твоја крљушт тиркизна,

што пресијава се чедно,

испод воде набујале,

дозива их жедно.

Заведени поморци кренуће ка виру,

не знајући да им ти судбине кројиш,

веселиће се свом последњем немиру,

а само ће песници знати да постојиш.

Део плана

Свемир се изокренуо,

преврнуо наглавачке,

да би ходао на небу и плутао по тлу.

Планете далеке и честице сјајне,

у бесконачности праве поравнање,

у кругу се преплићу око млечног праха,

галаксија се прелива у ритму пешчаног сата.

Магловите и неизговорене тајне,

шапућу се далеко изнад наших глава,

никад нећемо сазнати поруке тачне

ни која истина је права.

Настави да журно ходаш,

кʾо да у резерви имаш даха,

алʾ не заборави да најмањи си шраф галактичког плана.

Ана Кузмановић

Клише