Испод левог палца

Уморан сам. Уморан. Поновио је, овај пут тихо. Знао је да нема ко да га чује. Зујало му је у ушима. 

Волео је тишину у свом стану, али овај пут му је она деловала застрашујуће. Тишина у трену његов уморни дух трансформише. Отворио је фрижидер како би се расхладио флашираном водом, али је у десном углу угледао једну усамљену лименку пива. Рука је сама кренула ка њој. Није уживао у укусу пива, али данас му се допала идеја да алкохолом мисли умири. Кад то већ није успевао да учини трезан – да се среди. 

На кратко ошишаној смеђој коси примећивале су се капи зноја, које је јако сунце напољу измамило са његовог темена. Раскопчао је летњу ланену кошуљу, која је прекривала његово јако мушко тело. Остао је само у њој и боксерицама, наравно, и у спортским чарапама, које је и по врућини носио.

Лењо се вратио са пивом у руци у огромну и пусту трпезарију. Сео је на столицу осећајући како се огромна тежина његовог меса и костију стровалила на тврду дрвену површину. Тело као да није припадало њему, као ни ум. Од премора није успевао да успостави ред речи и мисли које су се хаотично ређале једна за другом. 

Дубоко је удахнуо. Једном. Други пут. Отворио је лименку пива, те надјачао тупу ћутњу која му је, још једном, заверенички потврдила ужасну самоћу коју је тренутно осећао. Отпио је дуг гутљај горке течности. Пиво је имало укус тишине којој се са лакоћом предао.

Бол. Осећао је нешто што га је подсећало на бол. Можда тескоба у грудима. Неизмерна количина туге, страха, забринутости, стида. „Ово нисам ја”, помисли. Приметио је како му се грудни кош убрзано подиже и спушта. Узнемиреност га је шчепала као никада пре. „Ово нисам ја”, поновио је уплашено. 

Скоцкан и дотеран, јак, храбар, насмејан. Ове снажне руке, рамена, осмех. Одећа коју носим, панталоне које су купљене на неком другом крају света, кошуља која пркоси затуцаној средини, тетоважа на левом палцу. Све то што видиш споља – то нисам ја. То је слика о мени коју желим да видиш. То је зид до ког ћеш моћи руке да ми пружиш. И ту се наше познанство завршава.

Све остало, иза, унутра у мени, ти не познајеш. Тебе нема. Не дам ти да завириш. Све остало, унутра, то сам ја. Онај кога никад упознати нећеш. Страх ме је. Ако ти дозволим да приђеш, тама ће те прогутати. Тама која мене узима из дана у дан. Ја се ње више не бојим, али ти, ти ћеш се препасти. Зажалићеш што си ме упознала. Ја ћу те повредити.

Грашке зноја су испуниле сваку пору на његовом телу. Знао је да мора да се покрене или ће га страх и тескоба победити. Биће поражен сопственим оружјем. Собом.

Одгурнуо је лименку пива на столу и устао са столице толико нагло да му се на тренутак замаглило пред очима. Изборио се са сопственом тежином тела, као да је неки тежак терет подигао. Скинуо је све са себе и утрчао под хладан туш. Допустио је да му вода спере, не само зној са тела већ и страх и тугу. Несрећу.

Овлаш се обрисао пешкиром и тако свеж и полумокар навукао одећу на себе. Спортске чарапе, наравно. Беле боксерице. Чисту, летњу ланену кошуљу и панталоне са неког другог краја света. Патике и наочаре за сунце. Музику у ушима. Осмех на лицу. Снагу у телу, мужевност у очима. Храброст.

Лаким покретима откључао је врата свог стана и кренуо да тражи – људе, које није познавао. А ни они њега. Са таквима је било најлакше.

Pinterest