Илузија

Немој да ми судиш што ти пишем касно

Поезију што украдох са усана твојих.

Грлих те тако нечасно,

Завидеше слике свих предака мојих.

Немој да ми судиш што ти пишем касно.

Морфеј ми је поверовао:

Ипак има нечег бољег на јави.

Последњи уздах лета је ликовао

Ил’ пак се све збило у мојој глави?

Морфеј ми је поверовао.

Цео један свет припада мени!

Када ме мрачне мисли једном дотуку,

Очи биће празне, дијалози бесмислени,

Али ништа то не важи док те држим за руку.

Цео један свет сада припада мени.

И када киша покрије сећање

На једну јесен што уз мене снева,

Постаћеш само обећање,

Постаћу силуета нашег поподнева

Када киша покрије сећање.

Cottonbro, Pexels

Марија Јовичић