Кад тама падне на градове сиве и месец сребро на кровове наспе, у хладној постељи, једна до друге рањене душе нам заједно заспе. Док људи јуре заостало време, ка љубави вечној окрећу сатове, нас двоје горди, без икаквог циља са собом и другима водимо ратове. Ледене дланове стављаш под главу и сујете пун ми окрећеш леђа. Знам да би волео да боља сам жена, ти бољи човек, и све те то вређа. Пазим да телом те овим не додирнем, да случајно повод за мирење не дам; јер ја сам слобода, а ти си понос што увек ће себи остати предан. У воду бацам све лепе снове у лудој глави што наивна скројих. И варљиве очи ме спасише моје од вечито варљивих очију твојих. Нисмо се родили једно за друго, душе нам нису ни приближног кова. Зато од данас нек мирно сања свако на својој обали снова. Не враћај прошлост, не пружај руке, ако су ратови вредели ишта; и не одустај, знаш да смо рођени до краја да заједно будемо ништа.
Анђела Нешић
Comments