Химна Сунцу

Црним крилима кренуше ка теби,

сенка њихова ухвати нас у ходу.

Оставити нас у тами, мислише да могу.

Палог анђела подићи нико хтео не би.

Хтеше пљунути те на лице златно,

мрзе те што видиш празнину у срцу.

Протест је највише на кратко клатно,

Вечност је мала за победу борцу.

Чуо сам Твој зов у својој ћелији.

Човечност би очувана уз помоћ Твојих зрака.

Порота се појави, беше у скривеној авлији.

Црна река избише, за њом низ крака.

Од реке постаде море, ка океанима је кренуло.

У дубини видох пипке и зле очи у води.

Крила ме спасише, ништа није од земље остало.

Из таме Хада извирише уходи.

Душа муком би прочишћена и равна.

Видех како пружаш руке ка мени.

Све твоје слуге биће вечерас мирно снени.

Живин штит ме одбрани од трулежа давна.

Анђели беше они који су Теби име подигли,

а преко би Оптуживач који окриви за неправду.

Са изабранима, око Тебе прстен смо створили.

Једногласно "Ave Sol!", чуо сам Твоју гарду.

Ноћ и дан не постојаше и беше једно.

Није био помрачај и месец се скривао.

Небо поста црно, а звезде не видех ни бедно.

Једва спазих понеког ко се откривао.

Време би да се старој причи доведе крај.

Кракен извире, Црно сунце из уста је испљунуо.

Тај ужас самог зла, авај ! Авај !

Али светлост даје моћ, нико није устукнуо.

Јуришаше обе војске, три стотине на једног.

Оружије на готовс, добисмо твоје зраке.

Просветљени бисмо, океан пружаше бескрајне раке.

Вечност добра и зла видех погледа узнемиреног.

Дуго се борих, у глави су ми само слике :

Пробод мача и копља, ватра што запали обележене.

Учинише ми се да сам чуо људске крике,

али те звери оставише им судбине разрешене.

Унутрашњу борбу изгубише погинули.

Умор мрачи вид, али светлост није стајала.

За свакога смо три стотине бројали.

Жаркост љубави међу нама се није одвајала.

За победу два су питања потребна :

За шта ћеш живети и за шта ћеш умрети ?

Нека се ове речи забележе за сва времена:

Добро и зло су избор, а мора се увенути.

Хиљаде копља потонуше забијено у пипке.

Целом дубином мастило изгори под водом.

Црно сунце крену да бежи брзим ходом.

Спаљени Кракен истпусти мученичке крике.

Тама што уби сате и сама је умирала.

Ватре би свугде, као на Твојој површини.

Беше то смрт опне од Кракеновог мастила.

Сенке не беше ни у морској дубини.

Грчка ватра горела је изнад сваке воде.

Као врата пакла изгледао је сваки отвор.

Мач Чувара из Едена прошаше кроз задње уходе.

Пред нама у пепео се створи сваки створ.

Црно сунце сада би тачка усред пламена.

У даљини зрно мака, гледало је свој крај.

Скривен унутар, на леђима тешкога бремена,

одавно избачен, до дна је мрзео Рај.

Изашао си и копље бацио кроз срце таме.

У пепео постаде, у паду изгубио је гроб.

Ко не победи себе тами постаје роб!

Славаљени и Вечни, исцели наше ране!

Pinterest, Woven Words